Ima jedan problem sa ovim mojim gazdama. I to veliki. Nikako da shvate da se psi moraju često i dugo šetati jer ja sam kao mali pas, pa se brzo umorim i mene ne treba istrčavati. Još sam k tomu i bijel, pa ne trebam dugo biti van da se ne isprljam. A i oni imaju puno obveza pa ne stignu ići i velike šetnje.
Inače taj njihov čudan kriterij malih i velikih šetnji već mi dobrano ide na živce. Ja, ovakav sladak kakav jesam, mali i umiljat montiram se ispred vrata i mašem repićem ukazujući na moju vodilicu. Onda se starija oglasi: Roko želi van! Mlađa na to veli bio je, do stupića. E taj stupić moram pojasniti. Naime, ispred ulaza u našu zgradu je stup za rasvjetu, takozvani stupić. Tamo me se vodi kada je jako loše vrijeme pa nema smisla ni ići dalje, u šetnju. Ali to je postala moda, mlađa me vodi do stupića i natrag doma, dok ona sumanuto tipka na mobitel. To bi bila kao šetnja i to je za mene kao dosta. E pa nije…
Ovoga puta odlučio sam pokazati da to neće moći tako. Kada je mlađa konačno krenula sa mnom do stupića, a nije joj se dalo ni vodilicu mi staviti, ja šmugnuh najbrže sto mogu dalje, u šetnju.
Pa neka trči za mnom. I da, vikala je prijetila se i trčala za mnom. Nisam se dao omesti, točno sam znao kamo idem a blesav nisam da odem pod auto. Trčao sam brzo jer to je bila čista osveta. A ona je sve više vikala i lamatala rukama, jer naravno izašla je u šlapama pa ni trčati ne može i još k tomu bilo ju je strah da se meni nešto ne dogodi, pa kako će starijoj na oči. Sve sam to čuo ali nije me bilo briga. Ni nju nije briga za moje želje i stalno ometanje mog boravka van i bilo kakvih šetnji. Osim stupića!
Zaustavio sam se nakon nekog vremena, a ona me zgrabila i počela ljubiti. Vidi vraga, stvarno se prestrašila. Uživao sam dok me nosila doma, uz obećanje da ćemo redovito ići u šetnju. Ajde da vidim i to čudo.
Vaš Roko
