Kod nas nikada nije dosadno. Imali smo opet invaziju Hvarana i oni su mi baš dragi. Rore se raspekmeze i ja mogu što hoću.
Mazuckanja koliko hoćeš a šetnje kao u raju. Tko god dođe, starija gazdarica veli, možeš prošetati Roka? A što će onda, htjeli ili ne pristojno moraju. Ja mašem repićem, i bris preko vrata. Da se tko ne predomisli. I na svim krevetima spavati mogu jer od događanja po stanu ne stignu mi provoditi red i disciplinu. Da, to su bile nove odluke.
U novom satnu, nema spavanja po krevetima, kategorično i jasno je izrekla starija. Slušalo se to u početku i još malo, ali kada Hvarani dođi svi se raznježe ja završim po svim krevetima jer baš sam ima tako sladak. A tek klopa. Ne smijem ništa sa stola. To znam. I neću. Ali molim i uporno gledam. Pa tko bi mi odolio da malo gricnem. I svi mi daju kada ovaj drugi ne gleda. Od jednog do drugog i meni dobro. Je, istina bude mi malo zlo, pa starija viče na mene.
Ali dobro je da ne zna. To je od čipsa koji sam maznuo dok su se curke spremale za izlazak. U tom moru obleke, šminke i štikli jedva da su znale gdje sam i ja a kamoli čips koji sam uredno gricnuo. Ali više neću. Istina. Nije mi baš bilo naj…Ima pravo starija jer kada sam bubani završim kod nje i na brizi. Svi drugi nekako nestanu a ja u sigurnom zagrljaju odgledam Istambulsku nevjestu.
Vaš Roko
