Ja sam jako mazasti pas. Ono do kraja.
Smatram se najmlađim članom obitelji Rora i dajem si za pravo imati i najviše pažnje. Zato mi nikako nije jasna ova već unaprijed izgubljena borba moje gazdarice da ne spavam na jastuku. Naime, ukočio ju je vrat. I ja sam za to kriv, jer pričekam da zaspi i onda se lagano dovučem na jastuk. Nju izguram i tako ona nema mirnog sna. Zato, van s Rokom iz spavaće sobe, veli ona po stoti put.
I ja završih ispred vrata njezine spavaće sobe, opet! Uporan kakav jesam mahnuh repićem i pretvorih se u slatkicu i dobricu. U sobu bih i na jastuk bih. Mazio bih se jer sam naviknut. Ona uporna i ne pušta me unutra. I ja sam pribjegao lajanju. E, to nikako ne voli, ali ne pušta me unutra. Ja svoje ona svoje i nastade frka. Ja lajem, a ona viče. I onda dotrča mlađa gazdarica i lijepo me zagrli, održi starijoj lekciju o surovosti i lošem odnosu prema bebastoj bebi, odnosno meni.
Završih u njezinom krevetu i jastuku. U najljepše zagrljaju na svijetu. Kako god, meni dobro.
Vaš Roko
